Uz dozvolu autora o kome možete više da saznate ovde, prenosim ovaj tekst na čitanje svima koje interesuje "prevod"Novi svet i organizacija Jehovinih svedoka.
Jehovine svedoke kao i uvek molim da počnu ozbiljno da proveravaju taj prevod pa će im biti jasno da organizacija kojoj veruju nije ono za šta se izdaje.
Против Јеховиних сведока: Стефанова молитва Христу Богу
У више наврата видимо да је Исус услишио молитве током свог служења на земљи: Мк 1: 40-41; 2, 5; 5, 28; 5, 36; 7, 29; Мт 15, 22; Лк 7: 37-38; 17, 13; 23, 39-43. Одговора на преклињање слепаца: „Сине Давидов, смилуј се на нас“ (Мт 9, 27) или: „Сине Давидов, Исусе, смилуј се на мене“ (Мк 10, 47), што је преузето у предањској молитви Исусу: Господе Исусе Христе, Син Божији, смилуј се на мене грешника!
Међутим, Јеховини сведоци (ЈС) кажу да се Исусу не треба молити, нити је он сам икада учио да се то треба радити. Молитва је увек упућена Богу. Ако би се неко молио Исусу, то би значило да је он Бог. Током његовог живота, Исусу су се молили. Међутим, после његовог вазнесења, имамо први доказ у Делима молитве упућене Њему. Хајде да видимо шта су ЈС измислили да би негирали ово сведочанство.
Дела 7, 59-60: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸν Στέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲτὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃ Κύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη.
ЈС: Док су га каменовали, Стефан је рекао: „Господе Исусе, прими мој дух.“ Затим је клекнуо и из свег гласа повикао: „Јехова, не узми им ово за грех!“ Кад је то рекао, издахнуо је.
Исправан превод: И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи.
Молитва коју је Стефан формулисао у тренутку смрти је јасан доказ Исусовог божанства, и пошто је Исус Бог, Стефан га моли. Значајно је да је Стефан, када произноси своју молитву Исусу, „пун Духа Светога“ (Дела 7, 55); није у делиријуми због бола.
Тачно је да глагол епикалео (овде ἐπικαλούμενον) такође значи позивати се, апеловати у правничко-законском смислу, како је потврђено и од грчке књижевности (српске јехове веле „рекао“, док америчке пишу: „he made this appeal“, што је „оригинални“ текст за све ЈС у свету, тако да сви преводе са те библије, а не са оригиналних језика! - Дакле, српски ЈС су лоше превели. Италијански ЈС, са којима се ја и расправљам, јер ми дођу често, су превели „добро“: „facevaappello“). Међутим, термини у Новом Завету (НЗ) нису увек коришћени у главном значењу које су имали у класичном грчком. Епикалео се користи у НЗ у законско-правном значењу (апеловати) у Делима 25, 11, 21. У другим случајевима, овај глагол се користи за призивање а не сигурно за апеловање. У том смислу су хришћани призвалиГоспода (1Кор 1, 2; Дела 9, 21) и у том смислу Стефан призива Исуса, то јест Господа (Κύριε): Господе Исусе, прими дух мој, и Господе, не урачунај им грех овај. Али, за ЈС тек друга прозба је молитва и онда мора да се замени, као и обично произвољно, друго Κύριε са Јехова. Али у НЗ нигде се не среће име Јехова. Ако га јеванђелисти нису користили, ко тебе овлашћује да га убациш по свом нахођењу? Лука је могао рећи Боже или Оче, али није рекао. Срећом, постоје ЈС да исправе Луку! Суочавамо се стога не са једном, већ заправо са две измене у тексту. Лукин текст је у супротности са разумевањем америчког јеховистичког стафа, и тако, да би се заобишао проблем, у Бруклину су лепо смислили да уклоне библијски доказ да је Исус био објект Стефанове молитве.
У НЗ глагол епикалео, када се ради о Богу или о Исусу, значи: а) увек „призивати“, осим у случају у коме има смисо „позвати за сведока“ (Дела 2, 21; 9, 14; 15, 17; Рим 10, 12-13; 1Кор 1, 2; Јак 2, 7, 2; Тим 2, 22; 1Пт 1, 17); б) у с смислу правне жалбе (Дела 25, 11; 21; 2Кор 1, 23); в) у једном случају за надимак (Дела 1, 23), и на крају, г) једноставно „назвати“ (Мт 10, 25; Јевр 11, 16).
У Делима, када је у питању Отац и Христос увек има смисао „призивати“. И сами ЈС када се глагол односи на Оца стављају „призивати“, а чак у једном случају и за Сина у 1Кор 1, 2 (овде им побеже).
У ноти на овај стих италијански ЈС кажу: “Faceva appello o, invocava, pregava” (апеловао или призивао, молио), чиме сугеришу да је свеједно да се преведе на један или други начин. Међу свим могућим значењима Штаб ЈС, међутим, је изабрао управо најмање вероватно, али које највише одговара њиховој теологији, стављајући у напомени „призивати, молити“, као секундарна значења. Дакле, не само да уклањају у ноти оно што их малтретира у Светом тексту, него тврде да „апеловати“ има исто значење као и „призивати, молити“. Било би исправније унети своје разумевање ствари у фусноти (интересантно да српски ЈС то не чине, јер би могли тиме да побуде неку сумњу код својих следбеника). Свети текст се не сме мењати ни из каквог разлога! Стих 59 задаје многе проблеме јеховистима, јер уништава теорију по којој се Исусу не треба молити, него се моли само Оцу. Пада целокупно учење јеховиста које види у Исусу само човек, одбијајући да му припише божанство; у ствари, с обзиром да се моли само Богу (Јехови), који је једини који се сме обожавати, признати да се и Исусу моли, значи признати његово божанство што имплицира обожавање. Наиме, Исусу би припадало исто оно што и Богу. Свему томе нема места у дому јеховиста. Затим, Стефан не види „Михајла“ који седи поред Оца, него Исуса; руши се њихово научавање да се после смрти, Исус вратио поново да буде Архангел Михаило. Због тога: направимо наше Свето писмо!
Поново приводим текст Дела да бих показао како Лука прави паралеле са својим Јеванђељем: καὶ ἐλιθοβόλουν τὸνΣτέφανον, ἐπικαλούμενον καὶ λέγοντα Κύριε Ἰησοῦ, δέξαι τὸ πνεῦμά μου. θεὶς δὲ τὰ γόνατα ἔκραξεν φωνῇ μεγάλῃΚύριε, μὴ στήσῃς αὐτοῖς ταύτην τὴν ἁμαρτίαν. καὶ τοῦτο εἰπὼν ἐκοιμήθη. И каменоваху Стефана, који се мољаше и говораше: „Господе Исусе, прими дух мој“! Онда клече на колена и повика на сав глас: „Господе, не урачунај им грех овај“! И ово рекавши, успи.
Лука 23, 46: καὶ φωνήσας φωνῇ μεγάλῃ ὁ Ἰησοῦς εἶπεν Πάτερ, εἰς χεῖράς σου παρατίθεμαι τὸ πνεῦμά μου. τοῦτο δὲεἰπὼν ἐξέπνευσεν. „И повикавши Исус из свега гласа рече: Оче, у руке твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну“. Врисак и смрт су заједнички елементи, и нису проблематични. Занимљиво је приметити разлику у предавању духа. Исус не моли, него каже: „Оче, у руке твоје предајем дух свој“.
Глагол је παρατίθημι, предати, поверити. Стефан, напротив, моли говорећи: „Господе Исусе, прими дух мој“. Користи аорист императив δέξαι одδέχομαι, прихватити, примити, узети. Глаголски начин наам говори да он моли Исуса да прими његов дух. Императив је употребљен да изрази молбу, а не наређење. Апеловати, као што смо видели је правни термин; нпр., Павле је апеловао на Цезара да избегне шибање пошто је био римски грађанин (Дела 25, 11). У случају Стефана, који је био у трагичној ситуацији, налазио се пред смрћу, једино што му је било преостало је да се моли, а не да апелује! Поред тога што је превод ЈС погрешан, он је исто тако и бесмислен. На кога се позиваш? На Исуса? Да би избегао погубљење!? Наиме, апеловање је прибегавање вишем суду у циљу добијања ревизије пресуде коју је изрекао суд нижег ранга. И, сада, исти људи који су убили Исуса, треба да га послушају? Стварно смешно! Али, ако ЈС желе да разумеју жалбу као захтев за помоћ, поново имамо молитву Исусу!
На крају, треба напоменути да је Бог Отац онај који прихвата Исусов дух, а овде имамо истог Бога Исуса који прихвата Сефанов дух! Само је Бог тај који може да прихвати дух. Можда је неки камен већ био погодио Стефана у главу изазвавши тако његову „погрешну“ визију!?
Друга паралела. Лк 23, 34: ὁ δὲ Ἰησοῦς ἔλεγεν Πάτερ, ἄφες αὐτοῖς· οὐ γὰρ οἴδασιν τί ποιοῦσιν. Исус говораше: „Оче,опрости им, јер не знају шта раде“. Опет, Исус се моли Оцу, Стефан се моли Христу. Наравно да се прави забуна ако се промени Господ са Јехова. Али, ми имамо оригинал, где, као што смо видели, није написано Јехова.
Ја пак пре верујем Луки него Библији ЈС!
Да је реч о молитви, видимо и из начина молења: Лк 22, 41: καὶ θεὶς τὰ γόνατα προσηύχετο. „И клекавши на коленамолио се“. Стефан се молио најпре на ногама, а после на коленима. То је интензивнија молитва, у агонији, као она Исусова у Врту, која је тада била упућена Оцу, овде пак Исусу.
Према томе, ЈС су намерно направили две манипулације са Светим текстом: 1) веле како је Стефан апеловао на Исуса, што је, како видесмо најобичнија бесмислица, 2) заменили су Лукино Господе са Јехова, давши тако интерпретацију, а не превод. Штаб ЈС нема намере да преводи Библију него да је тумачи својим адептима. Да наметну њихову Библију. Јер, ако се остави, како је у оригиналу, Господе, то ће свима бити јасно да је тај апелатив, приписан Исусу на безброј места у НЗ, уствари потврда да је он Бог.
Зоран Ђуровић
01/28/2016
Нема коментара:
Постави коментар